27.11.2015
Сва туга овога света
У Мисији MINUSCA у Централноафричкој Републици српски контигент има, кад је реч о мировним операцијама, досад највећи проценат жена, 24 од 68. О томе колико припаднице „СРБКОН“ доприносе успешној реализацији свакодневних задатака у Српској војној болници нивоа 2, у којој је ангажован као лекар у пријемно - тријажној амбуланти и тиму за авиомедицинску евакуацију, говори потпуковник др Милан Синадиновић, оториноларинголог из Војномедицинског центра Нови Сад.Први пут сам у улози „мировњака“ и две ствари су на мене оставиле најјачи утисак.
Једна је рад са припадницама нашег контигента. Многима од њих ово је била прва мировна операција, неке су први пут „навукле“ војничке чизме, ставиле панцир и шлем а ни једна од њих није чула рафал из аутоматског оружја изнад главе. А било их је, баш као и ситуација када се пуцало заиста близу болнице. Сведочим да у тим тренуцима код њих није било места страху или паници. Храбро су стајале уз постеље својих болесника и храбриле их.
Ведрим духом, осмехом и хуманошћу, наше медицинске сестре свакодневно су обасипале војнике и официре као и особље Уједињених нација које је лечено у нашој болници. Често сам имао осећај да стетоскоп, отоскоп или исписани рецепт нису неопходни, јер су уморни и болесни
војници оздравили и пре него што су улазили у ординацију, наилазећи на неочекивано срдачан пријем наших сестара. Језичке баријере нису биле никакав проблем. Наше сестре су познавале универзални језик људскости. Хвала Вам на томе!Друга, можда и најача слика, која је на мене оставила дубок траг, десила се још у првим данима нашег боравка, када ми је у амбуланту ушао средовечни црни човек. Приликом рутинског прегледа и разговора, сазнао сам да му је пре недељу дана умро петогодишњи син. Током бављења овим позивом чуо сам пуно тужних прича, али очи тог човека никада нећу заборавити. У њима сам у том моменту могао да видим сву тугу овога света, сав јад и чемер тог сиромашног афричког народа. Могао сам да препознам и достојанство и понос у болу због изгубљеног детета, које због сиромаштва, вероватно, није ни имало прилику да се лечи. Осећај је неописив речима. Та сцена ми је отворила очи да схватим да у животу нисам никад имао никаквих проблема и да више никад не смем да кажем да ми је због нечег тешко.
Владимир Вјештић