31.03.2015
КАТАНЦИ У РАНДАЛ УЛИЦИ
На аеродрому су нас сачекала позната лица. Припадници Војске Србије које треба да заменимо. Са њима су и два полицајца из Босне и Херцеговине. Срдачно се поздрављамо и настављамо ка граду, ка „Српској кући”, која ће нам бити и дом и место окупљања наредних годину дана. Преносе нам неке основне информације о граду, земљи, људима. Свиће.
Пролазимо кроз прва насеља. Из приземних земљаних кућа и ту и тамо по које омалтерисане полако излазе људи. Деца у поцепаним мајицама и углавном боса већ трчкарају по улицама и испред кућа. Све делује сиромашно. Ваздух је и даље тежак, рекао бих мокар. Стижемо у „Српску кућу”, која је опасана високим зидом и бодљикавом жицом, са решеткама на прозорима. Кажу колеге, због захтева УН у погледу безбедности. Дочекују нас остали припадници Војске Србије. Кафа, мали предах. На предлог наших колега из претходне ротације излазимо из куће на улицу, међу локално становништво, како би ми у Војсци рекли да извршимо оријентацију у простору, или просто да видимо где смо дошли.
Док пролазимо главном улицом примећујемо да смо само нас четворица у фармеркама и дугим рукавима. Наши претходници и локално становништво су у мајицама и шорцевима. Наравно, мере предострожности због маларије. Старије колеге пак кажу да комарци нису активни у ово доба дана и да су најактивнији у зору и предвече. Сумњичаво вртим главом, убеђен да је ипак боље да ми је што мање тела откривено.
Улица Рандал представља жилу куцавицу за локално становништво. Око нас гужва и галама. Локално становништво продаје тропско воће, воду, мобилне телефоне, просе, једу ... цео живот одвија се ту на улици. Стиче се утисак да људи живе на улици. Ваздух је и даље тежак и већ је скоро 30 степени Целзијуса. Надамо се да ћемо се и на то навићи. Колеге нас упућују где да купимо катанце и остале потрепштине које ће нам требати и у којој самопослузи да купујемо намирнице.
По повратку у „Српску кућу” дошло је време да испратимо за Србију колеге које смо дошли да заменимо. У кући остаје нас четворица. Тајац. Ваљда свако са својим мислима. Време је да се сами суочимо са Африком. Пред нама је година обавеза и жеља да извршимо задатак на који смо послати на најбољи могући начин и уверење да ће наши најмилији и Војска Србије бити поносни на нас.
Данас, четири године касније, често се сетим тих годину дана проведених тамо далеко. Нас четворица, војни посматрачи, нисмо се познавали пре мисије. Данас смо пријатељи. За тих годину дана научили смо доста, стекли пуно искуства, професионалног и животног. Срели се са различитим људима, културама, навикама, обичајима. Ако би требало да у једну реч ставим тих годину дана, онда би она била – непроцењиво!
”Peacekeeping is not a soldier’s job,
but only a soldier can do it”.
Dag Hammarskjold
јун 2011. године
мајор Мирко Јовановић
војни посматрач у МнОп UNMIL у Либерији