15.04.2015
Доба у ком живимо није исто за све


Doba u kom živimo nije isto za sveСветлост постаје све слабија. Сунце се изгубило на западу, необично високо изнад хоризонта и планина које окружују језеро. Овде на спрату је много светлије него ли у дворишту, а тих неколико метара разлике омогућавају да се ухвати који зрак више залазећег сунца. Користим последње светло да запишем нешто. С друге стране језера се намргодило. Падаће киша, сигурно.

Данас сам први пут доживео Африку онаквом каква она заиста јесте. Све до сада шетао сам познатим и уходаним деловима града који, иако далеко од цивилизованих стандарда, изгледају подношљиво.

Кренуо сам да превезем колегу до границе са Руандом, пошто путује на одмор. Колега се одлучио за други гранични прелаз у Гоми, који махом користи локално становништво, пошто је аутобуска станица одмах с друге стране царине. Ушли смо у аутомобил и да бих га покренуо провукао сам возачку дозволу кроз читач који има свако УН возило. Оставили смо иза себе оних неколико градских километара асфалта и наставли излоканим, блатњавим путем после обилне тропске кише. Чудно је како се угажен и прашњав пут без рупа након само једног пљуска претвори у кратерима избушену површину. Рупе, једна до друге, испуњене кишницом, најлонским кесама и другим отпадом који се ваљају по блату, чине да вожња личи на њихање једрењака на узбурканом мору. Шлем би, у овом случају, добро дошао као заштитна опрема у аутомобилу.

Возили смо се путем ка аеродрому и скренули у улицу која води ка граничном прелазу. Са обе стране аута нама у сусрет су се тискале поворке људи натоварених џаковима поврћа, канистерима, свињским полуткама упрћеним на раме док се још свежа крв цеди по трошним мајицама. Мушкарци возе чукудуе, велике дрвене тротинете јединствене у свету које користе за транспорт џакова хране и грађевинског материјала, док жене носе терет на главама или леђима. Мимоилазимо се с једним младићем који гура десет џакова цемента на свом чукудуу. Никада не бих помислио да та дрвена стварчица може да поднесе толики терет уз то да га гура само један човек.

Doba u kom živimo nije isto za sveМеђу тегљачима нам у сусрет долазе и моторциклисти, овде популарно звани бода-бода. Имају своје моторе и таксирају да зараде за живот те се разликују од осталих физикалаца. Гледају нас у очи, пакосно и безобразно, као да погледом питају: „Музунгу, шта ћеш ти овде?“ (Локално становништво све белце зову Музунгу, што је локални израз за белог човека. На језику Банту црнаца језерске висоравни реч „музунгу“ означава „бесциљног луталицу“ или „изгубљеног луталицу“, какви су били први европски истраживачи који су дошли у ову област у ХVIII веку).

Река људи се креће улицом, стишњена с обе стране кућицама ниских кровова и зидова облепљених испуцалим црним блатом. У улици седе жене и продају свакојаку робу разбацну по прљавим дашчаним подлогама. Продају месо, поврће и воће, разне прахове и семенке. Овде је све за јело.

Када смо стигли, стали смо украј пута, да не сметамо пролазницима, и изашли да извадимо ствари. Запахнуо нас је смрад налик мочварном и устајалом ваздуху распадања органских материја. Влажно блато размазано по оштрој и неравној лави је било клизаво и захтевало пажњу приликом кретања. Извадили смо кофере и поздравих се с колегом који се упутио ка прелазу. Рекао сам му да се јави када пређе границу и да ћу га до тада чекати, у случају да не успе да пређе или се нешто непредвиђено деси. Вратио сам се у аутомобил и закључао сва врата. Осећао сам се као уљез у њиховој средини. Седећи и чекајући да се колега јави гледао сам око себе.

Улица у коју сам ушао се простирала далеко, докле год поглед сеже. Не знам да ли се видео крај улице или су се куће, у перспективи, толико приближиле једна другој да су се визуелно спајале. Улица се благо спуштала, да би се, негде од средине, почела поново успињати на следећи брежуљак. На самом почетку су биле куће сазидане од камена, лаве, са високим темељима и високим дрвеним крововима. Својим сивилом подсећале су на складишта, као на железничким станицама у нашој земљи, што су вероватно и била. Мало даље, с десне стране, налазила се црква. То сам закључио по торњу са широком основом изграђеном од црвене цигле са отворима у облику крста. Покривао га је ниски кров на четири воде. Торањ је подсећао на средњовековне тврђаве, а уски крстасти отвори на пушкарнице. Даље низ улицу су се ређале ниске дрвене куће са лименим крововима.

И док већина локалног становништва није примећивала толико им мрзак бели аутомобил са два црна слова, један дечак од десетак година је био изузетак. Гледао ме је право у очи не скрећући поглед и тапкао лагано по хауби аутомобила. Обилазио је аутомобли као да испруженом руком чисти прашину. Његово мало мусаво лице са крупним црним очима ме је гледало, без осмеха, без очекивања, без наде. Тужно, а опет у исто време, подозриво и непријатељски. Обишао је аутомобил до пртљажника и изгубио се у маси људи који су ишли главном уличицом.

Зазвонио је телефон. Тргнуо сам се изненађен вибрацијом у џепу и звуком у ауту. Колега се јавио да је прешао границу. Провукао сам возачку дозволу кроз читач у ауту и окренуо кључ. Мотор од три хиљаде кубика је лагано забрујао праћен музиком са ЦД плејера. Осврћући се око себе пажљиво сам изашао из уличице раздвајајући бујицу људи попут прамца брода који сече воду. Након неких две стотине метара њихања у ауту, изашао сам на делимично утабан пут. Гужва је нестала.

Имао сам утисак да сам са пређених неколико стотина метара прошао неколико векова кроз историју. Оставио сам иза себе време конквистадора, колонијалних цркава и насеља без канализације, расвете, путева, машинерије... Вратио сам се у „стварност“ аутомобила и технике. Осећао сам се попут путника кроз време ком не треба временска машина. Или је то био мој УН аутомобил?

Капетан Бојан Шнајдербек