30.03.2015
Африка у ваздуху
После кратког задржавања на аеродрому у Фри Тауну, настављамо пут ка Либерији. Први пут од почетка нашег путовања почиње да се назире права Африка. Осим нас четворице и још којег службеника УН, већина путника у авиону су Африканци. Откако смо кренули из Београда прошло је већ скоро 23 сата. Полако нас сустиже умор. Дремамо свако са својим очекивањима, надама, мислима и жељама. Узбуђење расте како се приближавамо циљу. Авион полако прелази у понирање и пилот обавља последње припреме за слетање на међународни аеродром „Роберспорт” у Монровији.
Замишљено гледам кроз прозор авиона и одједном схватам да се на земљи не види ништа, само мрак, мркли мрак. Никакво осветљење не види се чак ни на аеродрому, а ради се о главном граду, Монровији. Па зар милионски град не би требало да буде осветљен ноћу? Тек непосредно пред слетање примећујем осветљење на писти.
Либерија је држава која нема водоводну мрежу, нема фиксну телефонију, нема електричну мрежу, нема канализацију и има свега око 1.200 километара асфалтираних путева. Са овим првим утиском, стеченим и пре првих корака на тој земљи, наметнуло се питање: Ако у главном граду, на међународном аеродрому, нема осветљења, има ли чега у тој Либерији?
Слетели смо тачно у четири ујутро. После дуже од три године тежње, рада, усавршавања, припрема, Африка је ту! Још смо у авиону, а она се већ осећа! Тежак ваздух пун влаге испунио је цео авион. Излазимо на писту која је мокра после кише. Топао влажни ваздух учинио је још тежим мирис гуме из оближњег постројења за прераду каучука.
Аеродромска зграда је мала. Службеници траже картон вакцинисања, уз питање који је разлог наше посете Либерији. Печат у документима потврдио нам је и званично да смо коначно стигли!
јун 2011. године
мајор Мирко Јовановић
војни посматрач у МнОп UNMIL у Либерији