28.03.2015
Година пред нама
После дуготрајног процеса припрема за учешће у мировним мисијама освануло је лепо јунско јутро када се ваљало отиснути на дуг пут. Аеродром „Никола Тесла”, Београд. Аеродромским холом одзвања жамор путника, старих, младих, деце. Ту, у тој маси људи смо и нас четворица, спремни да се отиснемо пут Африке, у Либерију. Сигурни да ћемо задатак који нам је поверен, задатак војног посматрача УН, обавити беспрекорно и професионално.
Али док се опраштамо од породица које су дошле да нас испрате, у нас се увлачи сета – треба бити далеко од најмилијих целих годину дана. Годину дана пропуштеног одрастања наше деце. Годину дана у окружењу које није природно окружење за Европљане, где је влажност ваздуха веома често преко 95 процената, а температура ретко кад испод 28 или 30 степени Целзијуса. Док предајем пасош полицајцу на аеродрому, бацам још један поглед преко рамена ка својој породици. „Момак, срећан пут и чувајте се тамо”, каже полицајац пружајући ми пасош. „Хвала”, одговарам механички. Док чекамо укрцавање на авион за Брисел, сва четворица ћутимо, свако са својим мислима.
На аеродрому у Бриселу уобичајена атмосфера, на све стране ужурбани путници. Нас четворица, уз кафу, још увек сређујемо утиске са београдског аеродрома. Ишчекујемо лет до Казабланке, Мароко. Ту ћемо се први пут срести са афричким континентом.
У оквиру припрема пред упућивање у мисију објашњено нам је да нас у Либерији чекају бројне културолошке разлике. Ипак, прва таква ситуација дешава се већ у Мароку. По слетању на аеродром у Казабланки сцена као из серијала „Невоље у рају”, који се емитује на ТВ Дискавери. Пасошка контрола обавља се у полумрачној просторији са ниском таваницом, не вишом од два метра и педесет центиметара. Док се у чуду осврћемо око себе марокански полицајци, којих је неуобичајено много, почињу гласно да се препиру на нама непознатом језику, берберском или арапском, ни дан-данас нисам сигуран. Та расправа на непознатом језику звучи као да нешто није у реду. Тек смо касније схватили да је то њихов уобичајен начин разговора. Пасошку контролу пролазимо без проблема и улазимо на терминал.
Терминал је сушта супротност делу где се обављају пасошке и царинске формалности. Велик, осветљен, са стакленим зидом који гледа ка писти. Још увек се осећа дах Европе. Ипак, питамо се, ако смо се већ овде сусрели са културолошким разликама, какве и колике су тек разлике у Либерији...
јун 2011. године
мајор Мирко Јовановић
војни посматрач у МнОп UNMIL у Либерији